Saturday, December 31, 2016

Ne možeš ti

Ne možeš ti na silu ništa. Ni da dišeš, ni da voliš, ni da pišeš draga moja. 
Valjda ćeš zato zauvek ostati neprofesionalna, nemaš kontinuitet. 
Ma ko vam je to prodao priču da je umetnost stvaranja ograničena kontinuitetom? To je nemoguća misija. 
Da bi stvarao moraš brutalno da želiš, ali moraš i da se odrekneš i dopustiš sebi da živiš. Svakoga dana, svakoga trenutka. Iznova da menjaš i doživljavaš, jer samo tako ceš moći nešto naspram ogromnog ništa koje te okružuje. 
Sve je počelo kada si prvi put shvatila da si u stanju da za nedelju dana jeftinim prevozom, onim za "obične smrtnike"

, promeniš više zemalja i okruženja nego neko za čitavu godinu. Ali ne samo da si menjala njih, menjala si i sebe tamo. Učila da padneš, slomiš se, ustaneš, sapleteš se pa opet naučiš da puziš, hramlješ i na kraju da stojiš. Onog trenutka kada si naučila da stojiš čvrsto na zemlji shvatila si kuda treba da ideš. 
Prvi korak je najteži, a jedini teži od njega je onaj koji si morala načiniti na putu ka sebi. Kad jednom zakoračiš na tu stazu, povratka ti nema. Sada ti je jasno.
Postoji samo jedan cilj i mnogo puteva koji vode do njega. Tako danas živi po svom, igraj, postoji. Znajući da takav život nije ni nalik onome što bi većina okarakterisala kao "jedan normalan" ali ko smo mi da sudimo bilo kome? Neka ti i sude ako ih to veseli ili čini pametnijima ali ti ćeš uvek terati po svom, znaš ti to dobro. Jer samo te to uveseljava i, gle čuda, čini pametnijom na ovoj kugli što se vazda okreće pa ti izaziva mučninu. Godina za godinom njima izmiče tebi maše, jer ti već znaš. Tako ti voliš, dok sva ponosna nosiš tugu u očima, valjda ti je to amajlija na ovom svetu preponosnom da voli i voljen bude. 



Onaj Neko tebi blizak. 

No comments:

Post a Comment

I appreciate every single comment left on my blog,
don't forget to leave your link so I can check out yours too!
Thank you!

XoXo
Miss T.

Follow this blog by your E-mail